Откад је човека, одтад је игре. Кроз бурну историју човечанства човек је пролазећи између граница игре долазио у стање да ствара културу. Али шта је игра и где допиру њени корени? Да ли је стара колико и само човечанство? Да ли је она подсвесна људска потреба? И колико само питања појам игре непрестано отвара?
Тајна игре увек измиче. Зато су сви у потрази за њом. Тајна се повремено дотакне тек делом. Да покаткад прамен, покаткад осмех, покаткад пољубац. Али целу себе никада. Иако јој се прилази са свих страна она ће заувек остати нерешива и вући у занос и из њега. Јер тајна је сувише велика.
Када мислимо да смо јој за петама, да смо јој нањушили корак, она промени стазу, пусти кишу и олује и старе заметне трагове. Али сва лепота и највећи дар који човек добије и јесте у том путу до игре. Иако се додирује кроз читав живот, промишља филозофијом, осликава естетиком, осећа душом... тајна игре ће заувек остати да траје као тајна у свом правом бићу. А човек ће заувек бити у потрази за њом, а у томе је и највећа његова срећа, његов Божји дар.
Игра је слободна акција, фиктивна и издвојена од свакодневног живота, али способна, међутим, да потпуно обузме играча. Она је та, која има примат над играчем, која играча има у власти и истовремено га уплиће и држи у игри. А опет, пуна слобода за човека постоји једино у игри.
Међутим, понекад се игра изроди у своју супротност и изгуби људски карактер, а опет је неодољива људска потреба. Свет игре нам, кад смо у њој, нуди сурову реалност, али најчешће оставља излаз и алтернативну могућност.
А шта је у супротном? Све је то у неком загонетном односу са реалношћу. Јер игра је феномен сасвим тајанствене врсте. Игра је напросто могућност човека. Она је у самом корену људске културе и као таква се истовремено простире кроз све човекове културне сфере и различито се испољава. Она је несумљиво "елементарна честица" и физичке културе. Али је истовремено и феномен који је можда и матица свих осталих феномена човековог постојања.
Шта је дакле игра?