У српском језику заступљени су следећи сугласници (консонанти):
б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, р, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш.
Према фонетици, сугласници настају затварањем једног дела говорног тракта тако да ваздушна струја не пролази слободно од плућа до усана. Појам сугласник се често користи за неслоготворне гласове или за полусамогласнике.
Према звучности, сугласници се деле на:
звучне: Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ
безвучне: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц
сонанте: М, В, Р, Л, Н, Љ, Њ, Ј
Фонетика
Фонетика је наука о гласовима и изучава особине говорних гласова (фона) и неговорних гласова, њихов настанак, физичке особине и перцепцију. Окренута је изучавању самих гласова, док контекст у којем се ти гласови користе у језику пада у други план. Треба је разликовати од фонологије, која изучава нивое гласовног система и апстрактне гласовне јединице, као што су фонеме и разликовна (дистиктивна) обележја.
Назив је добила од грчке речи φωνή, phone = звук/глас.
При изговору сонантних сугласника гласнице трепере као при изговору самогласника, али се на путу ваздуха од плућа до усана ипак ствара нека препрека: због тога сонантни сугласници се називају и гласницима.
Према месту изговора, односно месту њиховог стварања, сугласници се деле на: