Za 2. juli je najavljena rasprava o Nacrtu gradjanskog zakonika koji predvidja neke novine, medju kojima i eutanaziju. Rad na tom Nacrtu počeo je još 2006. godine, kada je sastavljena vladina komisija.
Interesantno je da neki ljudi prema pisanju medija, koji se zalažu za eutanaziju, kao opravdanje navode podatak da je to dozvoljeno u velikom broju zemalja i da je to sada trend.
Postavlja se pitanje kako ubistvo iz milosrdja, što zapravo jeste eutanazija, može da predstavlja trend? Naročito, ako se ima u vidu da je dužnost lekara da se bore za život pacijenta do poslednjeg trenutka.
Zar opravdanje može da bude i eventualno traženje pacijenta da mu se oduzme život, jer trpi strašne bolove? Da li je moguće da se pritom, ne uzima u obzir da takvi pacijenti ne razmišljaju racionalno, te da njihov zahtev, zapravo oličava strah i očaj što su u takvom stanju, ali i vapaj da i takvi budu prihvaćeni i da im se pomogne.
Posmatrano iz ugla relativno zdravih osoba, pitanje eutanazije izaziva najblaže rečeno dodatnu nelagodnost življenja i tenziju, ionako prisutnu na ovim prostorima od 90-tih godina prošlog veka, uz utisak da se na njima i dalje vrše eksperimenti. Da stvar bude još gora, psihološka zabrinutost gradjana, koju psihijatri opisuju kao zamrznutu sliku na ekranu (naročito zbog smanjenja plata i penzija, velike nezaposlenosti, uterivanja dugova i uopšte srozavanje nivoa ljudskog dostojanstva) - poprima ozbiljnije razmere: svi su u iščekivanju šta će biti sutra, što dodatno povećava nivo stresa. I na svu tu muku, sada se najavljuje i mogućnost legalizovanja eutanazije.
Postavlja se pitanje - ko može sebi da d za pravo da presudjuje o nasilnom okončanju ljudskog života? Treba li to prepustiti prirodnom sledu stvari, jer neki ljudi mogu imati sumnjive pobude, ukoliko su u prilici da odlučuju o tudjem životu, ne bi li se recimo dočepali imovine, o čemu svedoče brojni primeri iz svakodnevnog života.
Osim toga, u medicini je poznato da mnoge ideje, osećanja i akcije dolaze iz desnog mozga, dok levi mozak izmišlja razloge za te ideje, osećanja i akcije - retroaktivno. Pošto su samo osećanja prava, jedino je ponašanje na osnovu njih (ne)moralno ili (ne)humano, što bitno odredjuje karakter društva, pa i njegov opstanak. Konačno, nedostatak emocija ne vodi ka logičnim i razumnim izborima, već - u haos.