Neznanje još nije bolest, očekuje se da to bude za nekoliko decenija!

I to prema viđenju čuvenog filozofa i ekonomiste Žaka Atalija � savetnika francuskog predsednika Fransoa Miterana i čelnika Evropske banke za obnovu i razvoj � u knjizi �Kratka istorija budućnosti� (izdavač �Arhipelag� iz Beograda).

A šta je sa znanjem koje se i dalje pretežno stiče na univerzitetu? U svetu se udvostručuje svakih sedam godina, a u 2030. će na svaka 72 sata!

� Visoko školstvo u Srbiji deli sudbinu društva, i to polazište je jedino istinito � smatra prof. dr Radivoje Mitrović, državni sekretar Ministarstva prosvete i prvi ministar za nauku u posleoktobarskoj prelaznoj vladi. � Iz ugla nauke,a ne nastave, ne uspeva da jasno usmeri hodcivilizacije po meri i želji većine, jerpreovlađuju, usudio bih se reći, zastupnici razularenog neoliberalnog kapitala. A to potkopavatemeljezdanja koje se zove smisao života.

Uprkos nedaćama uminule dve decenije, možemo reći da domaćevisoko školstvo napreduje, mada ne potrebnom i željenom brzinom. Posebno bih istakao bujanje privatnih visokoškolskih ustanova.

Bolonjska pravila su svojevrstan okvirza raznovrsnarešenja. Zamisaose rodila nešto ranije, na Sorboni, u užem krugu evropskih zemalja, a �prihvaćena je, kao što znate, u Bolonji 1999. Moramo reći da to nije čarobna formula, a neće nibiti. Najčešće služi kaoizgovor uspavanimumovimai lenjojmisli.

Bolonja jestudije razvrstala na osnovne, master i doktorske; uvela prenosivebodove; ustanovilastandarde i merila za akreditaciju itd. Šta je u tomeloše?Ali postalo je probitačnokriviti bolonjska pravila i za neuspehe u visokomobrazovanju koji nisu s tim povezani.

Zašto vodeći svetski univerziteti nisu ni pokušali da krenu tim putem?

Vaša upitanost polazi od neutemeljene pretpostavke. Usvetu postojipet područjavisokog obrazovanja:dvaamerička(južnoi severno), evropsko, afričkoi azijsko-australijsko. Svapažljivo pratešta drugirade. U evropskom 47 zemalja, manje ili više, poštuju bolonjska i potonja pravila. Osnovna zamisao je da se, kroz nadmetanje univerziteta i programa, za istinovac poreskih obveznikadobije više: bolje studije i studenti,prolaznost,saradnja s privredom.

Svakome je jasno da sureforme i recepti najmanje bili neophodni najjačima. Zašto? Takvi su, kako se to marketinški kaže, brendovi sami po sebi. Nameću se kao mera i merilo znanja, prakse i misli. Za mene su promene kod nas bile neophodne. Uostalom, to je neprestani proces na svim vodećimsvetskimuniverzitetima.

S kojim se najkrupnijim izazovima suočava domaće visoko obrazovanjena početku 21.veka?

Ključno pitanje na koje naše društvo nema celovit odgovor jeste:mesto iulogaSrbijeu novoj međunarodnoj podeli rada.Tomuči ceo misleći svet, a mi ne možemo da prepisujemo tuđe zadatke.Proizvodnja se uveliko seli u Kinu, Indoneziju, Indiju, Južnu Afriku i Brazil. Evropa odgovara:mi ćemo se baviti osmišljavanjem proizvoda, dakle znanjem. Odatle je proistekla krilatica da je 21. stoleće� vek znanja. Kao da prethodni to nisu bili, kao da ništa nismo ranije naučili.

Kakvo znanje Srbija treba da podstiče? Ima li novog proizvoda bez nauke? Znanje za koga i zašta? Zadugoročno održiv i human razvoj društva.Zato je najveći izazov (i iskušenje)da smislimošta ćemo da radimo i proizvodimo u bliskoj ili daljoj budućnosti; koji su tonaši prioriteti, na koja tržišta možemo da računamo, s kim ćemo dasarađujemoitd. Jedino izvesno u ovojneizvesnostijeste:bićepotrebno sve višenovog znanja, kreativnosti i inovativnosti.

Narod koji je svetupodario Teslu, Pupina, Milankovića i druge velikane nije mali i ne smeda uzmiče ili sumnja u sebe. Svetski univerziteti,instituti, laboratorije, klinike itd.nepogrešivo prepoznaju koliko našistručnjaci vrede; zatonemamo pravada učinimo mašta što bi ugrozilo veliki ugledovdašnjih univerziteta. Ali, to nije jednostavno ilako, apostaje veoma skupo. Dugoročno se višestruko isplati;međutim,mi danas zbog nedostatka paraugrožavamoi potkopavamosve do sada učinjeno. Bolonjska reforma nije, nažalost,u dovoljnoj meri postavljena kao krupan investicioni poduhvat države.

Konrad Lisman u �Teoriji neobrazovanosti� zablude društva znanja�o tome iscrpno i kritički raspravlja. U mnogo čemu je u pravu. Ne samo po mom sudu, nauka i tehnologija su pokretačirazvoja civilizacije.

U kojoj meri je to u saglasju s najsavremenijim naučnotehnološkim stremljenjima? �Zbog�čega se brže ne uvode novine u studijske programe?

Postoje fakulteti ili, tačnije, pojedinci i grupe koji pažljivo prate napredak nauke u svetu i stalno uvode novine u programe. Na drugoj strani, ima učmalosti i konzervativizma. Bez osavremenjavanja naučnoistraživačkog rada i primene u nastavi nema napretka visokog školstva. Od izuzetnog je značaja program Evropske unije IPA, vredan 22 miliona evra, za unapređenje visokog obrazovanja kroz poboljšanje laboratorijskog rada.

Ovakav pristup nas obavezuje da se zapitamo: kako se upravlja univerzitetima i fakultetima? U svetu je uveliko promenjeno i funkcionisanje i poslovanje, mi to nedovoljno pratimo. A povrh svega slabo sarađujemo s brojnim naših naučnicima u inostranstvu koji su spremni da pomognu.

Stiče se utisak da Srbija nema dovoljno predavača i naučnika s međunarodnim dometima za ovoliku mrežu fakulteta. Nije li to jedan od razloga užurbanog sticanja doktorskih i profesorskih zvanja minulih godina?

Broj naših radova u časopisima iz Indeksa naučnih citata (SCI) u proteklih nekoliko godina višestruko je povećan. I to ukazuje da ovde ima vrhunskih istraživača. U čemu je nevolja? Očigledno u lošem osmišljavanju i sprovođenju razvojnih ciljeva. Dovoljno je bilo da Ministarstvo za nauku pooštri merila i postignuti su znatno bolji rezultati. U tehničko-tehnološkim naukama ne možete braniti doktorsku disertaciju pre nego što objavite, barem, jedan rad u nekom od časopisa s pomenute liste. I pored tolikih doktorata, privredna dostignuća su sve mršavija.

Vrhunskih predavača, inače, nikada nije dovoljno.

Koliko radova i pominjanja u časopisima sa sve tri liste naučnih citata moraju da imaju ovdašnji docent, vanredni i redovni profesor.

Docent mora da ima jedan, vanredni profesor tri, a redovni pet radova. Što pre treba da shvatimo, međutim, da je to samo jedan od kriterijuma kompetentnosti za bavljenje univerzitetskim poslovima, i nastavnim i naučnim. Istine radi, postoje brojni radovi koji nisu objavljeni u časopisima s liste citata, a veoma su kvalitetni. Jednostavno, u nauci nije moguće sve izmeriti; zato treba podsticati kvalitet, intelektualnu radoznalost i istinsku kreativnost.

Pretaču li se najnovija istraživačka saznanja iz instituta na fakultete i obratno? A u privredu?

Usuđujem se da ocenim da između instituta i univerziteta postoji nevidljiva, ničim neopravdana prepreka. Štetna i za jedne i za druge, pogotovo što su�instituti često bolje opremljeni. Iz sopstvenog iskustva kažem da ni fakulteti, ni instituti ne utiču u dovoljnoj meri na privredu. Čak ni na ukupan razvoj društva.

Univerziteti i inteligencija moraju jasno da osmisle politiku razvoja univerziteta i obrazovanja, posebno visokog, i cele zemlje, bez obzira na to ko će to sprovoditi.

Danas smo mi odgovorni pred svojom epohom, a najviše pred potomcima.

Koje telo ili ustanova u Srbiji prati i preporučuje koliko visokoškolskih stručnjaka i kakvog usmerenja je potrebno?

U Srbiji ne postoji telo koje se time bavi. Iako sam protiv državnoplanskog uređivanja društva, očigledno je da niko ne dobija ako diplomci godinama čekaju na birou za zapošljavanje.

Da li je iko uporedio stečeno znanje svršenih visokoškolaca na državnim i privatnim fakultetima. Zar država nije dužna da uspostavi ista merila i za jedne i za druge?

Objavljenih istraživanja nije bilo, barem ja to ne znam. Svi oblici svojine su ravnopravni: i državni i privatni, tako i univerziteti. A tržište uvažava kvalitet i shodno tome zapošljava ili ne. Ali kakvo nam je tržište i šta može da prepozna? U najboljoj veri očekujem da će institucionalizacija evropskog prostora visokog obrazovanja i konkurencija učiniti više za podizanje našeg nivoa znanja i odgovornosti nego ma koje administriranje.

Na sva zvona se najavljuje povećanje broja inostranih studenata. Ima li za to uslova?

To je, zaista, važna društvena obaveza. Svedok sam velikog zanimanja mladih iz Libije, Alžira, Sirije i drugih zemalja u razvoju da studiraju na našim fakultetima. Na tome ozbiljno radimo, a ima mnogo posla. Već smo na nekoliko fakulteta uveli nastavu na engleskom.

Podržavate li poduhvat, nadahnut �Politikinim� pisanjem, da Beogradski i još neki srpski univerzitet uđe na čuvenu Šangajsku listu?

U tom poduhvatu učestvujem, iako malo ljudi na državnim položajima shvata značaj ulaska na Šangajsku listu. To bi bila vrhunska potvrda našeg kvaliteta i napretka.

I na kraju, koji su to ključni izazovi domaćem obrazovanju?

Prvo, obrazovanje svima dostupno. Drugo, poboljšavanje kvaliteta. Treće, ubrzavanje privrednog rasta osavremenjivanjem obrazovanja, posebno visokog.